Закони постоје. Питање је kako се примењују.
Србија има законски оквир за процену утицаја на животну средину. Има прописане граничне вредности емисија. Има инспекцијске органе. Има процедуре за мониторинг и извештавање.
На папиру, систем изгледа солидно. Али између онога што закон прописује и онога што се дешава у пракси, често постоји простор који заједнице као што је наша морају да попуне сопственим ангажманом.
У овом тексту не нападамо никог конкретно. Говоримо о системским слабостима које су препознате и од стране стручњака и од стране институција, и које директно утичу на то колико можемо да се ослонимо на формалне механизме заштите.
Шта закон прописује?
Закон о процени утицаја на животну средину обавезује носиоце пројеката да пре добијања дозволе спроведу свеобухватну анализу могућих утицаја на ваздух, воду, земљиште и здравље људи. Та анализа мора бити јавно доступна, а грађани имају право да учествују у поступку.
Закон о заштити ваздуха прописује граничне вредности емисија за низ загађујућих материја, укључујући честице, азотне оксиде, сумпорне оксиде, тешке метале и диоксине. Постројења која прекорачују те вредности подлежу инспекцијским мерама и казнама.
Закон о управљању отпадом регулише услове под којима отпад може да се користи као гориво, укључујући захтеве за квалитет горива и документацију о пореклу.
Дакле, законски оквир постоји и није занемарљив.
Где настаје јаз?
Проблем није у томе што закони не постоје. Проблем је у капацитету и доследности њихове примене.
Стручњаци који прате ову област указују на неколико кључних слабости српског система. Број инспектора за заштиту животне средине је недовољан у односу на број постројења која треба да се прате. Мониторинг емисија у многим постројењима није континуиран, већ се врши периодично, што значи да постоје периоди између мерења који нису покривени. Подаци о емисијама нису увек јавно доступни у реалном времену, што отежава независну проверу.
Поред тога, студије о процени утицаја на животну средину наручују и плаћају саме компаније које траже дозволу. То не значи аутоматски да су студије нетачне, али значи да независна провера методологије и података има посебан значај.
Шта то значи за Косјерић?
Када Титан Цементара Косјерић тврди да ће емисије бити у границама дозвољеног, та тврдња се заснива на подацима из студије коју је компанија наручила и на моделима који предвиђају будуће стање.
Ми као удружење не можемо да кажемо да та тврдња није тачна. Оно што можемо да кажемо је да проверавање те тврдње захтева независне податке, континуирани мониторинг и транспарентно извештавање.
Постављамо конкретна питања. Ко ће мерити емисије након што пројекат буде одобрен и почне са радом? Колико често ће се мерења вршити? Ко ће имати приступ тим подацима и на који начин? Шта се дешава ако мерења покажу прекорачење дозвољених вредности и који је рок за реакцију надлежних?
То нису питања која имају за циљ да блокирају пројекат. То су питања која свака одговорна заједница мора да постави пре него што да пристанак.
Ангажман грађана као допуна систему
У ситуацији где формални механизми контроле нису увек довољно снажни, ангажман грађана постаје важан део система заштите.
Заједнице које прате, бележе и постављају питања доприносе томе да процедуре буду спровођене kako треба. Примедбе поднете у званичном поступку стварају обавезу одговарања. Јавна расправа на којој су присутни информисани и организовани грађани није иста као расправа без публике.
Ми као удружење разумемо да ово није улога коју би грађани морали да преузимају. У идеалном свету, институције би функционисале без потребе за додатним притиском. Али у свету у коме живимо, ангажман заједнице чини разлику.
Шта можете урадити?
Рок за подношење примедби је 24. април. То је ваша законска могућност да будете део овог процеса — званично, писаним путем, са правом на одговор.
Форму можете попунити на zacistkosjeric.rs.
